unusual GIRL

Uvek sam se pitala da li postoji prava ljubav...Koliko god mi odbrusili kamenog srca jezici da je to samo iluzija, da je to samo jedan trenutak, a ne večnost. Uvek bih tražila neki izgovor i kontrirala bih im za sve što kažu. Uvek bih stajala na stranu prave ljubavi.

Zbog gomile onih tužnih, ljubavnih filmova koje sam odgledala, počela sam da maštam i da verujem da ću naći nekada nekog po svojim merama, da ću pronaći princa iz bajke čarobnog osmeha! Postala sam pravi mekušac, ha..?             Eto me ispred tebe...ponovo koračam koracima punih nade da si ti ono nešto posebno. Kako stojim ispred tebe grabim taj trenutak da se ogledam u tvojim kestenastim očima. Kad-kad ti se približim što bliže mogu ne bih li ostila ritam muzike koje svira tvoje srce. Moram priznati volim da budem u tvojoj blizini. Volim da slušam tvoja nepovezana razmišljanja o svetu kakav bi trebao biti. Volim da me držiš za ruku i da mi pružiš taj osećaj sigurnosti, toliko snažan da mogu da dotaknem blještave zvezde na nebu bilo kada. Jednostavno volim te gospodine savršeni, volim sve u vezi tebe, pa predpostavljam da je ovo moja prva tinejdžerska ljubav. Grliš me toliko snažno da mi ponestaje vazduha u grudima, ali sama tvoja blizina i bez uzimanja kiseonika mi daje vazduh. Često izvališ neku glupost pa oboje prsnemo u smeh koji obično traje po pola sata. Mada često umeš da obraduješ moje srce i dozvoliš mu da igra, kada mi šapneš najlepše reči na uvo. kada to uradiš osećam se kao da svaki deo mene tebi pripada.                Šetamo parkom i sedama na onu našu klupu i kao da nisi više isti ti. Zaboravila sam da pomenem da si periodičan što se ponašanja tiče....                                            Tek tako ustao si, okrenuo se i nestao u magli. Samo sam te tek tako pustila da odeš, bez poslednjeg pozdrava.... 

Ustajem iz kreveta i ne vidim više onu srećnu i neustrašivu devojčicu. Vidim jednu malu, nezrelu,brobodenim tugom klinku.                                                                       Klinku koja je uživala u trenutku i olako volela nekog. Smejte se u lice devojčici koja je mislila da može da postoji ljubav sa 15. godina..Hajde učinite to, pa da završimo...!  Vaša ismejavanja mene, ne menja moje mišljenje, samo mi još više daje motiv da verujem da ću jednog dana sresti onog pravog, princa iz bajke.                                                                          Jednog dana i hoću, verujte mi!  

Žudela sam za nekim toliko dugo.. žudela da nađem neku osobu koja se savršeno uklapa uz moj karakter, moju ličnost. Prelazila sam preko velikih reka, prolazila kroz veliki mrak, ali našla sam svetlost na kraju puta.Ta svetlost je dolazila iz tvojih očiju. Došao si nepozvan kao onaj jaki vetar, ušao, tačnije ušunjao si se preko onih leptira u mom stomaku koji neprestano igraju svoj ples kada se nađem ispred tebe, preko njih laganim koracima do mog malog srca. Koje još nije osetilo da može nekoga da voli, koje nikada nije imalo osećaje.Probudio si u njemu neki novi svet, neka nova jutra puna osmeha i sreće kada nam se putevi spoje. Stojim ispred tebe i uživam u tome da se ogledam u tvojim kestanastim očima. Uživam u tome da se nađem pored tebe i da osetiš kako drhtim od staha da ne izustim neku glupost, pa pokušavaš da me ohrabriš davajući mi jedan od tvojih najlepših osmeha.Taj osmeh nije baš ohrabrenje, jer svaki put kada ga vidim leptiri ubrzavaju svoj ples i iznova i iznova se zaljubljujem u tebe i dobijam veći nagon da ti se još više približim, da čuješ moje otkucaje srca, da te zagrlim i da u mom zagrljaju osetiš sve što nikada nisi i da ne poželiš da te ikada pustim.Toliko toga želim sa tobom, toliko snova, nade, ali sve što dobijam jeste jednu malu usamljenu devojčicu sa suzama koje teku iz staklenih očiju koje bezobzirno na sve i dalje traže tvoj lik, tvoj hod, jednostavno traže tebe. Kroz glavu mi prolazi kao neki film koji sadriži sve one naše zajedničke trenutake, zagrljaje, poljubce..Svaki drugi dan dobijem po jedan doživljaj sa tobom i samim tim se snima nastavak filma, zaista verujem u srećan kraj. Ne znam kako, ali pojavila se na duži period magla ispred nas..Pokušavala sam da nađem zrake sjaja tvojih očiju, ali bezuspešno je sve što sam pokušavala. Eto često sam umela da pričam sama sa sobom o doživljajima i smejala bih se na kratko, a onda bih zaspala u suzama, a budila se svako jutro sa osmehom i nisam nikome govorila, držala sam sve u sebi, nisam imala nikloga da me ohrabri i to je najviše bolelo.Vremenom leptiri kao da su zaboravili korake plesa posvećenog tebi, ili kao da su otišli na neku pauzu..Nije ih bilo kada nam se putevi ukrste, bilo mi je svejedno. A onda kao da su se vratili sa nekog odmora počeli su taj isti ples, a ti si se opet okrenuo ka meni sa istim onim starim osmehom. Prihvatila sam opet da te volim jako, najjače, ali zaista volim to da se brinem oko tebe i nerviram se kada pogledaš drugu.Volim opet taj osećaj nervoze kada pričamo i taj starh kada me poljubiš i dodirneš. Volim to da nikoga ne čuješ osim mog glasa, da pratiš moju svaku reč, da me pratiš, volim kako me gledaš, volim kako se praviš da ti je svejedno, ali osmeh sve odaje.Zaista volim svaki deo tebe.Pokušavam da nađem razloge zašto nisi za mene i svi mi govore da zaista nisi, ali u svakom razlogu nađem prepreku koja mi govori da si ti onaj koga treba tretirati s ljubavlju. Opet slušam istu pesmu, sa starim osmehom.Nema više staklenih očiju punih suza, nema ih...Srećna sam, ali sa brigom najvećom na leđima koračam pored tebe, da se opet ne pojavi magla, jer zaista ne želim da plačem kao malo dete noćima, zaista ne želim da ostanem na cedilu opet sama bez razumevanja ikoga...zato me uhvati za ruku i nikada nemoj da me pustiš, NIKADA!